On je najveći uspeh ostvario na OI u Rimu 1960. godine.
Rođen u Torinu 1939. godine, Beruti je zavoleo atletiku tokom srednjoškolskih dana. Tenis mu je u početku bio prvi izbor, ali su ga rezultati na atletskoj stazi ubedili da promeni sport.
Imao je samo 21 godinu kada je osvojio olimpijsko zlato u vremenu od 20,5 sekundi i postao prvi Evropljanin koji je trijumfovao u ovoj disciplini. Dve decenije kasnije, još jedno italijansko zlato na 200 metara osvojio je Pjetro Menea na Olimpijskim igrama u Moskvi. Menneino vreme od 19,72 sekunde, ostvareno na Univerzijadi u Meksiko Sitiju, i dalje je evropski rekord.
Livio Beruti je finale na 200 metara u Rimu osvojio 3. septembra na Olimpijskom stadionu. Rezultatom 20,5 sekundi izjednačio je svetski rekord, koji je prethodno izjednačio u polufinalu, a zatim ponovio manje od dva sata kasnije u finalu. Iza sebe je ostavio Amerikanca Lestera Karnija (20,6) i Franca-Senegalca Abdula Sejea (20,7).
Bio je blizu i osvajanja druge olimpijske medalje, pošto je italijanska štafeta 4×100 metara zauzela četvrto mesto. Nagrade koje je dobio najbolje oslikavaju to vreme: Italijanski olimpijski komitet (CONI) isplatio mu je 800.000 lira za zlatnu medalju, još 400.000 za izjednačavanje svetskog rekorda, dok je od Fiata dobio automobil Fiat 500.
Četiri godine kasnije, u Tokiju, završio je kao peti na 200 metara, ali je ponovo bio najbrži Evropljanin u finalu. Trku je osvojio Amerikanac Henri Kar rezultatom 20,36 sekundi. I u Tokiju i na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968. godine Beruti je stigao do finala štafete 4×100 metara.
U međuvremenu je nastavio školovanje i diplomirao hemiju u Torinu. Zbog laganog, ali snažnog koraka dobio je nadimak „anđeo“. Vredi podsetiti da je trčao na šljakastim stazama, za razliku od današnjih sintetičkih podloga koje atletičarima pomažu tako što vraćaju deo sile njihovog koraka.
Ime Livija Berutija nalazi se na Stazi slavnih italijanskog sporta u Rimu, gde CONI odaje počast legendama koje su oblikovale istoriju italijanskog sporta.
Po završetku takmičarske karijere radio je u oblasti komunikacija. Godine 2006. bio je jedan od osmoro Italijana izabranih da nose olimpijsku zastavu na ceremoniji zatvaranja Zimskih olimpijskih igara u Torinu, njegovom rodnom gradu.
