Samo najbolji u svojim disciplinama uspevaju da održe visok nivo i konstantnost čak i u poznim igračkim godinama. Jer kvalitet je kontinuitet. Jedna od njih je iskusna Slađana Erić, koja je nedavno u svoj prebogati odbojkaški portfolio štiklirala 28. sezonu u karijeri. Ovog puta noseći dres solunskog Arisa.
Trofejna Srpkinja u razgovoru za Sport Srbija otkriva da joj je možda i poslednja.
– Sezona u Grčkoj nije bila nimalo laka, ali upravo zbog toga je za mene bila jedna od najtežih u karijeri. U klub sam došla u trenutku kada se ekipa nalazila u veoma teškoj poziciji, na 12. mestu tabele, što je značilo direktno ispadanje iz lige ili borbu za opstanak. Moj glavni zadatak i motiv dolaska bio je da pomognem klubu da ostane u društvu najboljih, i ponosna sam što sam to na kraju uspela. Nije bilo jednostavno, jer sam se prvi put u karijeri susrela sa igranjem plej-auta. To je specifičan pritisak, jer u kratkom vremenskom periodu morate da se prilagodite novoj sredini, uklopite u ekipu i odmah date maksimum. To nije lak proces, posebno kada dolazite usred sezone. Za narednu sezonu postoji mogućnost da ostanem u Arisu i trenutno smo u pregovorima. Još ne mogu da kažem da li je vreme za kraj, jer su sve opcije otvorene. Konačnu odluku doneću uskoro – otkriva Slađana Erić na početku razgovora.
Uskoro će napuniti 43 godine i samo je dva takmičarska ciklusa dele od jubilarnog 30. u karijeri.
– Razmišljanje o nastavku karijere me prati već nekoliko godina. Iskreno, to je tema o kojoj često preispitujem samu sebe. Igrati do 45. godine i 30 jubilarnih godina zvuči kao veliki izazov, ali dokle god vidim da me telo služi, da sam fizički spremna i da mogu da budem ravnopravna sa devojkama od 20 do 25 godina, uvek mi se javi želja da nastavim još jednu sezonu više. S druge strane, sve češće razmišljam i o kraju karijere, već duži period. Međutim, odluku još nisam donela i verovatno ću je doneti u narednim danima kada sagledam sve opcije i osećaj koji imam. Lepo mi je bilo u Arisu i ako bude mogućnosti da se saradnja nastavi, svakako da je to jedna od opcija koju ću ozbiljno razmotriti. U ovom trenutku mi je najvažnije da donesem odluku u miru i da bude prava za mene – dodaje trofejna Srpkinja.
Od odbojke, čini se, neće tek tako odustati.
– Srbija mi uvek nedostaje, to je moj dom i mesto gde su počeli svi moji sportski koraci, tako da je osećaj povezanosti uvek prisutan bez obzira gde sam. Moj sledeći korak, o kome već nekoliko godina ozbiljno razmišljam, jeste trenerski posao. Već sam završila dve trenerske licence za operativnog trenera i učitelja odbojke. To sam završila prošle godine u Pokrajinskom zavodu za sport i medicinu sporta u Novom Sadu. Kako godine prolaze, sve više sebe vidim u toj ulozi. Ne samo formalno, nego i kroz način razmišljanja tokom utakmica. U pojedinim situacijama već reagujem kao trener, analiziram, razmišljam nekoliko poteza unapred i pokušavam da sagledam širu sliku igre. Posle toliko godina u odbojci, mislim da bi bilo prirodno da ostanem u sportu. Ne bih volela da se potpuno udaljim od onoga što mi je obeležilo život. Verujem da sva iskustva, i dobra i teška, mogu da prenesem dalje. Iskreno, mislim da bih mogla da budem dobar trener. Možda čak i zahtevniji nego što sam bila igrač, jer tačno znam šta znači odgovornost na terenu. I zato mi se ta ideja sve više nameće kao sledeći korak koji ima smisla – poručuje Erićeva, koja je optimista kada je reč o budućnosti ženske odbojke u Srbiji:
– Mislim da je Odbojkaški savez Srbije vraćanjem Zorana Terzića na klupu reprezentacije pokazao jasnu poruku i ambiciju. Reč je o treneru koji je obeležio jednu eru i koji je stvorio generacije koje su donosile najveće uspehe srpskoj odbojci, uključujući i prve velike medalje, kontinuitet koji je trajao 20 godina. Njegov povratak za mene znači da ambicije i standardi uvek ostaju visoki. On je čovek koji je napravio ogromne stvari za žensku odbojku. S njim imala priliku da započnem svoje reprezentativne korake još u vreme Jugoslavije, na samim počecima te priče. Smatram da Srbija, kao mala nacija, ali izuzetno talentovana, vredna i radna, uvek ima potencijal za vrhunske rezultate u sportu. Upravo zato verujem da i u narednim generacijama neće biti razloga za brigu kada je u pitanju budućnost ženske odbojke. Postoji kvalitet, postoji sistem i postoji tradicija koja se nastavlja.
Uoči prvomajskih praznika prisetila se lepih uspomena iz detinjstva.
– Prvomajski praznici kod nas su uvek bili vezani za porodicu, prijatelje i druženje u prirodi. Međutim, ja već dugi niz godina praznike uglavnom provodim u inostranstvu zbog klupskih obaveza, tako da retko kada budem kod kuće. Iskreno, to mi je kroz celu karijeru nedostajalo, ali to je jednostavno život sportiste. Ove godine ću, na sreću, biti kod kuće za Prvi maj i već sa najboljom drugaricom Natalijom Ranđelović planiram kako ćemo da ga provedemo. Još uvek razmatramo opcije – možda Fruška Gora u Srbiji, a možda čak i neko putovanje u inostranstvo. Videćemo. Kada se setim detinjstva, imam jako lepe uspomene na prvomajske uranke. Borba za najbolje mesto za roštilj, igre bez telefona, smeh, muzika i celodnevno druženje – to su momenti koji se pamte zauvek. To je ono vreme kada te roditelji puste da nestaneš od kuće ceo dan i da jednostavno budeš dete. I upravo mi ti trenuci danas najviše nedostaju – emotivno će srednja blokerka.
Solun i Grčka ostavili su fantastičan utisak na nju.
– Hrana u Solunu je zaista fantastična i mislim da sa razlogom ima tu reputaciju. Sve je jako ukusno, sveže i nekako jednostavno, ali puno ukusa. Od tradicionalnih grčkih jela do slatkiša i ulične hrane, stvarno ima sve i teško je ostati ravnodušan. Poseban trenutak za mene bio je prijem u Konzulatu Republike Srbije u Solunu. To je bila velika čast i ovom prilikom želim još jednom javno da se zahvalim Jeleni Vujić Obradović čiji su rad, energija i način vođenja konzulata ostavili snažan utisak na mene. Imala sam priliku da uručim dres Aris kluba, što za mene ima posebnu simboliku i emociju, jer spaja klub, grad i sve ono što sam proživela u Grčkoj. Generalno, u Grčkoj je bilo prelepo iskustvo. Tek na kraju sezone, pošto smo završili ranije nego što je bilo planirano, imala sam vremena da u potpunosti obiđem Solun. U tom periodu mi je bila i prijateljica iz Brazila, Mariana Dantas, tako da smo skoro sedam dana provele kao pravi turisti. Obilazile smo grad, upoznale istoriju i znamenitosti, i moram da kažem da me Solun zaista fascinirao. Posebno crkve – ističe.
Tokom karijere igrala je u matici Srbiji, na Kipru, u Izralu, Rusiji, Kini, Turskoj, Španiji, Švajcarskoj i Francuskoj.
– Imala sam priliku da igram u različitim zemljama, širom Evrope i sveta, i svaka sredina je na svoj način ostavila trag. Teško je izdvojiti samo jednu koja je “najbolja”, jer su iskustva zaista različita i svaka sredina nosi nešto svoje od kulture, ljudi, načina života do samog sportskog ambijenta. Ako bih morala da izdvojim jednu zemlju koja je ostavila možda najjači utisak, to bi bila Kina. Tamo se igra izuzetno kvalitetna, mogu slobodno reći i najbolja odbojka. To su za mene bili posebni trenuci, profesionalizam, kultura, odnos prema sportu i međusobno poštovanje su na zaista visokom nivou. Sve što sam doživela u Kini ostavilo je utisak jednog vrhunskog sportskog i životnog iskustva. Što se tiče loših iskustava – nemam ih. Imala sam sreću da igram u dobrim klubovima i zdravim sredinama, tako da iz svake zemlje nosim nešto pozitivno i vredno. Na kraju, gde god da odete, vi ste uvek stranac. I tako vas i gledaju i doživljavaju, bez obzira na klub ili zemlju. Zato je, uprkos svim lepim iskustvima u inostranstvu, ipak najlepše vratiti se kući – otkriva atraktivna plavuša rođena u Tuzli.
Kada je reč o njenom tipu muškarca, odnosno atletama koje je inspirišu, imala je da kaže sledeće:
– Kada govorim o inspiraciji mogu da izdvojim sportiste koji traju na vrhunskom nivou godinama, kao što sam i sama u svojoj karijeri. Prva osoba koju bih izdvojila jeste Novak Đoković. Mislim da za njegov mentalni sklop, način razmišljanja, disciplinu i dugovečnost na najvišem nivou nema dovoljno reči. On je za mene jedinstven i primer kako se ostaje na vrhu godinama kroz rad, fokus i neverovatnu mentalnu snagu. Takođe, neponovljivi Zlatan Ibrahimović. Zlatan me inspiriše svojim karakterom i stavom. Taj mentalitet “sam protiv svih”, sigurnost u sebe i način na koji je gradio karijeru kroz različite zemlje i izazove. On je primer sportiste koji se nikada nije prilagođavao, već je uvek ostajao svoj. Kada je reč o najprivlačnijem sportisti, mogu da izdvojim Toma Brejdija. Njegova pojava, šarm, stav i način na kom je održavao vrhunsku karijeru, čak i u poznim sportskim godinama, zaista ostavljaju utisak. Pored sportskih rezultata, tu je i ta disciplina, posvećenost i način života koji ga izdvajaju.
Za kraj, nije propustila priliku da napomene koliko voli matični klub Crvenu zvezdu u kom je započela trofejnu karijeru. A, osim odbojke, prati još i fudbal, košarku…
– Crvena Zvezda je ljubav, dom, porodica. Naravno da pratim i odbojku, fudbal i košarku, a fudbal je svakako najzastupljeniji u medijima i na portalima, tako da je nemoguće da ne ispratim rezultate. Nadam se da ću po povratku u Srbiju imati priliku da budem na stadionu i da zajedno sa navijačima proslavimo titulu, jer bih to zaista volela. Crvena zvezda je institucija i klub koji iz godine u godinu pokazuje snagu i kontinuitet u fudbalu, i zato rezultati ne izostaju. Takođe, volela bih da se i odbojka vrati na taj nivo kao što su fudbal i košarka i da ponovo bude tamo gde je nekada bila, kada sam i ja bila deo Crvene Zvezde. To mi je iskreno želja, da Crvena Zvezda ponovo bude šampion i u odbojci – zaključila je Slađana Erić.
