Veljko Ražnatović nastavlja da se težim putem, daleko od kuće, bori za boksersko ime i prezime.
Momak koji je Srbiji 2024. doneo bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u Beogradu u olimpijskom boksu, poslednjih godina se u potpunosti okrenuo profi karijeri gde ima savršen skor: 18-0-0 (15 nokauta!).
U subotu, 25. aprila, čeka ga 19. meč u profesionalnoj karijeri protiv respektabilnog ruskog borca – Jurija Kašinskog. I sad, pomalo apsurdno, Veljko dočekuje Kašinskog u Moskvi, u sali „Bupas džima“, svojoj drugoj kući još od oktobra 2025. godine.
U ekskluzivnom razgovoru za Sport Srbija, Veljko Ražnatović otkriva pravi motiv dolaska u Moskvu gde trenira kao nikad u životu. S puno strasti govori o reprezentaciji Srbije, ali ne krije da mu je glavni cilj – neki od profesionalnih pojaseva.
Idemo redom – zašto baš Moskva?
– Oduvek sam želeo da treniram u društvu najboljih, a tu od Rusa slabo da ima jačih. Tvrda je ovde bokserska priča. Nekada su Rusi i Srbi bili dva različita sveta, a sada smo u istom taboru i puno, puno smo sad bolji i u olimpijskom i u profi boksu. U Moskvi sam dobio priliku da sa dosta njih sparingujem. Imam tu privilegiju da me je lično Andrej Bupas zvao da dođem u rusku prestonicu, da radim s njim i njegovim saradnicima i za sada mi odlično ide. Ušao sam u bokserski raj! I sada svi znaju za Srbina – uz prepoznatljiv osmeh započinje Veljko.
U međuvremenu ste u Rusiji imali i jednu profi borbu?
– Bio je to jedan lagan meč krajem februara protiv Ravšanbeka Djanarova iz Uzbekistana, ali 25. aprila me čeka mnogo veći izazov. Jurij Kašinski je odličan borac, ime je ovde u Rusiji, među TOP 100 boksera je po BoxRecu. On je na zalasku karijere, a ja polako ulazim u „prajm“ i biće to osetno vidljivo u ringu. Obećavam. Idem na nokaut – a da se ne trepće mnogo. Trenutno sam 42. na svetu i ukoliko ga pobedim, ulazim u 30 najboljih kruzeraša na planeti. A to već nije mala stvar. Tad mi se otvaraju širom i neka druga vrata.
Otkrijte nam bar deo ciljeva?
– Bože zdravlja, za kraj 2026. planirana je borba u 10 rundi za šampionski pojas, WBC Interkontinental verzija. Samim ulaskom u TOP 30 me očekuju „Big money fights“ i neka velika dela. Vreme je da se neki pojasevi donesu u moj Beograd! U međuvremenu bih voleo da se oprobam i u nekom ringu u Srbiji, ali o tom – potom.
Kakav je to Veljko u bokserskom smislu danas, u odnosu na period pre dolaska u Rusiju?
– Bolja sam verzija sebe, to svakako. Fizičku spremu sam imao ali dobio sam boksersko znanje. Ovde se velika pažnja posvećuje tehnici. U dosta stvari su me i ispravili. To će tek doći na videlo. I u Srbiji sam trenirao jako. Zoran Bačulov je vrhunski trener, ali tamo nisam imao s kim da sparingujem. Radili smo tri-četiri godine dosta na snazi, uvek sam imao tu petardu da udarim jako, ali ja sam pre svega tehničar. Probao sam i da se pobijem, ali ipak nije to moj stil. U fazonu sam: da udarim, ali da me ne udare! I tek sad vidim da sam pre dolaska kod Bačulova 2021. bio dosta mekan u bokserskom smislu. Zato sam u Moskvu stigao kao – zver (ha, ha)!
Redovno pratite bokserska dešavanja u Srbiji?
– U toku sam svega i iskreno me raduje napredak naših momaka u olimpijskom boksu. Vidim da se kroz Balkan Boxing dobro razvija i njihova karijera i u profesionalnom boksu.
Gde je u celoj priči – reprezentacija Srbije?
– Mislim da sam tu priču završio osvajanjem bronze na Evropskom prvenstvu. Generalno, povratak olimpijskom boksu bi mi predstavljao dva koraka unazad. Ipak mi je 29 godina i planiram da se boksom bavim još tri-četiri godine. Želja mi je da se posvetim više deci, porodici. A što se reprezentacije Srbije tiče, uvek ću biti tu da pomognem sa sparinzima, nekim pripremama.
Prošle nedelje ste u Moskvi imali susret s našim najboljim bokserima?
– Silno sam se obradovao kada sam video da su Memić, Simić, Pižurica, Džida i Maksimović na pripremama u Moskvi. Videli smo se, naravno, otišli smo na klopu, lepo se ispričali, ismejali. Proveli smo jedno idealno popodne posle njihovog napornog treninga od 14 kilometara trčanja. I sve je prošlo po planu, sem jednog detalja. Vodio sam ih u omiljeni restoran, ali me je Pižurica baš zeznuo. Preduhitrio me je i platio je ručak. Ali dobro – revanširaću mu se brzo. Uskoro planiram povratak u Srbiju, na mali odmor, a onda se vraćam u Moskvu da nastavim tamo gde sam stao sa trenerom Bupasom i celim njegovim timom.
