Postoji jedna scena koja savršeno opisuje ovu temu. Avgusta 1921. godine, porota u Čikagu oslobodila je osmoricu bejzbol igrača optuženih da su namerno izgubili finale prvenstva. Slavlje je trajalo tačno jedan dan. Već sutradan, novi komesar bejzbola izbacio ih je iz sporta doživotno, uz poruku da ga presuda porote uopšte ne zanima.
Sud i sport gledaju nameštanje kroz potpuno različite naočare, i zato se skoro svaka velika afera završi tako da jedni tvrde da ništa nije dokazano, a drugi da je sve bilo jasno. Da mi lepo napravimo krug kroz najveće slučajeve u istoriji, od tog bejzbol finala do onoga što se dešava kod nas, uz ono što je stvarno utvrđeno, a ne ono što se prepričava jer ako ćemo po prepričavanju, 90% je namešteno, pa se neću baš baviti time ovde.
2 vrste nameštanja koje treba razlikovati
Pre priča, jedna razlika bez koje ništa nema smisla. Klasično nameštanje znači dogovor oko ishoda, dakle ko će pobediti ili izgubiti. To je najstariji oblik i istovremeno najlakši za uočavanje, jer favorit koji neobjašnjivo gubi privlači pažnju svih.
Druga vrsta je mnogo podmuklija i zove se nameštanje detalja. Tu se rezultat uopšte ne dira, nego se dogovara neka sitnica unutar meča, na primer ko će prvi izvesti korner, kada će pasti prvi žuti karton ili u kom trenutku će igrač napraviti prekršaj. Igrač koji na to pristane može mirne duše sebi da kaže da nije prodao utakmicu, jer njegov tim i dalje igra da pobedi. Baš zbog toga je taj oblik postao omiljen, posebno otkako je klađenje uživo omogućilo da se ogromne sume igraju na sporedne detalje.
Black Sox, 1919: začetnik svih skandala
Osmorica igrača Čikago Vajt Soksa optuženi su da su za novac namerno izgubili finalnu seriju od Sinsinati Redsa. Priča je imala sve, potplaćene zvezde, kladioničare iz podzemlja i tim koji je važio za najboljeg u ligi.
Na sudu su 1921. oslobođeni zbog nedostatka dokaza. Ali sport nije čekao. Komesar Landis izbacio ih je sve doživotno, praktično sledećeg dana, i time postavio pravilo koje važi do danas: sportske kazne ne zavise od krivičnih presuda. Sud traži dokaz van razumne sumnje, savezu je dovoljno da utvrdi da je narušen integritet takmičenja. Zato ćeš stalno viđati situacije u kojima neko bude oslobođen na sudu, a doživotno suspendovan u svom sportu.
Calciopoli, 2006: afera koju skoro svi pogrešno prepričavaju
Italijanski skandal je najpoznatiji u fudbalu i istovremeno najviše iskrivljen u prepričavanju. Krenulo je od prisluškivanih telefonskih razgovora iz kojih se videlo da se utiče na to koji sudija dobija koju utakmicu.
Kazne su bile žestoke. Juventusu su oduzete titule iz sezona 2004/05 i 2005/06 i klub je izbačen u Serie B, uz devet oduzetih bodova. Milan, Fiorentina, Lacio, Ređina i Areco kažnjeni su oduzimanjem bodova. Titula iz sezone 2005/06 dodeljena je Interu, a ona iz prethodne godine nikada nikome nije pripala. Lučano Modži, tadašnji direktor Juventusa, dobio je doživotnu zabranu delovanja u fudbalu.
Sada dolazi deo koji se najčešće izostavi. Suština afere nije bila kupovina rezultata nego uticaj na određivanje sudija, što je pravno sasvim druga stvar. A krivični postupak završio se 2015. tako što je Kasacioni sud utvrdio da je kazna od dvadeset osam meseci zastarela. To nije oslobađajuća presuda, jer je sud u obrazloženju Modžija označio kao začetnika nedozvoljenog sistema, ali jeste razlog zbog kog niko nije otišao u zatvor. Otud i večita svađa navijača oko toga da li je uopšte bilo krivice.
Robert Hojcer, 2005: kad sudija radi za sindikat
Nemačka je godinu dana ranije dobila slučaj koji je bio mnogo jednostavniji za razumevanje, jer je čovek sve priznao. Sudija Robert Hojcer nameštao je utakmice po nalogu kladioničarskog sindikata, sudeći tako da rezultat ode u željenom pravcu.
Priznao je nameštanje najmanje sedam mečeva, a za uzvrat je dobio oko šezdeset sedam hiljada evra i televizor od Antea Sapine, čoveka koji je vodio celu operaciju. Sud u Berlinu osudio ga je novembra 2005. na dve godine i pet meseci zatvora, uz doživotnu zabranu bavljenja fudbalom. Ono što slučaj čini posebno neprijatnim jeste da je jedan jedini čovek sa pištaljkom, bez ičije pomoći, mogao da presudi utakmicu.
Bohum, 2009: najveći skandal u istoriji evropskog fudbala
Ako se pitaš koliko daleko sve to može da ode, odgovor je nemačka istraga vođena iz Bohuma. Tužioci su na kraju pod lupu stavili oko dve stotine utakmica, uključujući i kvalifikacione mečeve Lige šampiona i Lige Evrope.
Mreža se protezala kroz devet zemalja. Uz Nemačku, tu su bile Belgija, Švajcarska, Hrvatska, Slovenija, Turska, Mađarska, Bosna i Hercegovina i Austrija. Najpogođenija je bila Turska sa dvadeset devet mečeva. Uhapšeno je petnaest ljudi, a zaplenjeno je blizu milion evra u gotovini. Podmićivani su sudije, igrači, treneri, pa i ljudi iz rukovodstava takmičenja. Tadašnji UEFA-in stručnjak za integritet nazvao je to najvećom prevarom koju je evropski fudbal video, i to zvanje mu niko od tada nije oduzeo.
Ono što je iz ove istrage najvažnije naučiti jeste gde se udaralo. Ne u velike derbije koje gleda ceo svet, nego u niže lige i kvalifikacije, gde su plate male, pažnja slaba, a kladionice i dalje primaju novac.
Zašto igrač uopšte pristane na to?
Ovo je pitanje koje se prvo nametne, jer sa strane deluje neshvatljivo da neko rizikuje karijeru za novac koji je, u odnosu na zaradu nameštača, obično sitan. Odgovor je najčešće mnogo prizemniji nego što se misli.
U nižim ligama plate kasne, ponekad i po nekoliko meseci, a ugovori su takvi da igrač zna da naredne sezone možda neće ni imati klub. Kada takvom čoveku neko ponudi iznos njegove tri plate za jednu jedinu utakmicu u kojoj njegov tim ionako ne igra ni za šta, otpor je slabiji nego što bismo voleli da priznamo. Zato se meta gotovo nikad ne traži među zvezdama, nego među onima kojima taj novac stvarno menja mesec.
Postoji i deo koji je još ružniji. Prvi pristanak retko ostaje jedini, jer čim jednom uzmeš novac, više nisi u poziciji da odbiješ sledeći put. Ljudi iz tih krugova to znaju i računaju na to, pa se pritisak vremenom pretvara u ucenu. Upravo zbog toga savezi danas insistiraju na tome da igrači prijave i sam pokušaj kontakta, jer je to jedini trenutak u kome se lako izlazi iz cele priče.
Lords, 2010: kad se stvarno ide u zatvor
Najjasniji primer nameštanja detalja stigao je iz kriketa. Trojica pakistanskih igrača dogovorila su da tokom meča na londonskom stadionu Lords naprave namerne prekršaje u tačno određenim trenucima. Rezultat meča niko nije dirao, samo su ti trenuci bili unapred prodati.
Otkriveno je novinarskom klopkom, jer je posrednik snimljen skrivenom kamerom kako uzima novac i najavljuje šta će se i kada desiti. Kada je sve to zaista i palo tačno kako je najavio, priča je bila gotova.
Kazne su bile dvostruke. Krovna kriket organizacija zabranila je igračima nastupe u trajanju od pet do deset godina, a londonski sud im je 2011. izrekao zatvorske kazne. Salman But dobio je dve i po godine, Mohamed Asif godinu dana, Mohamed Amir šest meseci, a posrednik dve godine i osam meseci. To je i danas jedan od retkih slučajeva u kojem su vrhunski sportisti zaista završili iza rešetaka.
Tim Donagi, 2007: čovek koji je sudio i kladio se
Američka košarka doživela je svoj najgori trenutak kada je otkriveno da jedan od sudija Nacionalne košarkaške lige kladi na utakmice, uključujući i one koje sam sudi. Tim Donagi priznao je krivicu za zaveru radi prevare i za prosleđivanje kladioničarskih informacija, i 2008. je osuđen na petnaest meseci federalnog zatvora.
Slučaj je bio poražavajući iz jednog razloga. U košarci sudija ne mora ništa da namešta grubo, dovoljno je da tokom meča malo drugačije svira faulove i razlika u poenima ode tamo gde treba. Nijedan navijač ne može da razazna gde prestaje loša večer sudije, a gde počinje nešto drugo.
Brljavilo se i kod nas…
Ovde treba biti precizan i oprezan, jer se u domaćem fudbalu uglavnom govori o sumnjama i istragama, a mnogo ređe o pravosnažnim presudama. Ipak, brojke koje postoje nisu male. Prema izveštajima, UEFA je u periodu od pet godina poslala 81 upozorenje o sumnjivim utakmicama u Superligi i Prvoj ligi Srbije, a kao najproblematičniji period navodi se onaj između 2017. i 2019. godine.
Fudbalski savez je u tri godine procesuirao dvadesetak sumnjivih profesionalnih mečeva, ali se većina tih postupaka završila oduzimanjem bodova klubovima, bez utvrđivanja pojedinačne odgovornosti. U međuvremenu se u priču uključilo i tužilaštvo, pa deo slučajeva prelazi iz sportskih organa u pravni sistem.
Slika je, dakle, ista kao svuda u Evropi. Meta nisu veliki derbiji nego mečevi u kojima se ne igra ništa, pred praznim tribinama, u kojima jednom klubu rezultat više ništa ne znači, a nekome sa strane znači mnogo.
Kako se nameštanje danas otkriva?
Danas prvi alarm gotovo nikada ne dolazi sa terena nego iz brojeva. Kladionice i nezavisna udruženja prate kretanje kvota, i kada na beznačajnu utakmicu u nekoj četvrtoj ligi odjednom uđe neuobičajeno mnogo novca na jedan ishod, sistem se oglasi. Kako se kvote uopšte pomeraju i šta ti to govori, objasnili smo u tekstu o tome kako se čitaju kvote.
Brojke pokazuju i da problem ne jenjava. Međunarodno udruženje za integritet klađenja zabeležilo je 219 prijava sumnjivog klađenja tokom 2024. godine, a već naredne godine taj broj je porastao na 300, što je skok od skoro trideset odsto. Evo kako izgleda raspodela po sportovima.
| Sport | % prijava | Zašto baš tu? |
| Fudbal | oko 37 odsto | najveći promet i ogroman broj nižih liga |
| Tenis | oko 25 odsto | pojedinac odlučuje sam, bez saigrača |
| Esport i stoni tenis | po 11 odsto | mnogo mečeva, mala zarada igrača |
Tenis je tu iz jednostavnog razloga, jer je za dogovor dovoljan jedan čovek, dok u fudbalu moraš da ubediš više njih. A pojava stonog tenisa tako visoko iznenadi svakoga ko ne zna da se na te mečeve, koji traju po dvadesetak minuta i vrte se non-stop, danas okreće ozbiljan novac.
Šta sve to znači tebi kao igraču?
Prva i najvažnija poruka je umirujuća. Šansa da baš tvoj tiket padne zbog nameštanja je zanemarljiva, jer se ovo praktično nikada ne dešava u velikim ligama koje većina i igra. Utakmice Lige šampiona, Premijer lige ili Serije A prate stotine kamera i milioni ljudi, pa je rizik za nameštače besmisleno visok.
Ali ako voliš da tražiš vrednost u egzotičnim ligama, tu je oprez na mestu. Naglo i neobjašnjivo kretanje kvote na meču koji nikoga ne zanima, kvota koja padne sa tri na dva bez ikakve vesti o povredama ili sastavima, to je znak da neko zna nešto što ti ne znaš. Isto važi i kada kladionica bez najave povuče tržište ili spusti maksimalan ulog na sitnicu, jer to je najčešće njihov način da kažu da im nešto smrdi. O tome kako se uopšte traži prednost u kvotama pisali smo u tekstu o vrednosnom klađenju.
I na kraju, jedno praktično pravilo: Igraj tamo gde te neko štiti. Kladionica sa ozbiljnom licencom sarađuje sa telima za integritet, prijavljuje sumnjive uplate i ima obavezu da reaguje, dok kod jeftinih ostrvskih licenci te obaveze praktično nema. Kako da prepoznaš razliku, razložili smo u vodiču kroz licence za kazina i kladionice.
Na kraju svih ovih priča ostaje ona scena iz Čikaga sa početka. Sud i sport nikada se nisu složili oko toga šta je dokaz, i verovatno se nikada neće. Ali sport ima jednu prednost, jer njemu ne treba presuda da bi nekoga zauvek izbacio. Možda je baš to razlog što se, uprkos svemu, i dalje isplati verovati u ono što se dešava na terenu.
