Navijači Partizana dobro pamte Žuku. Brazilac je ostavio dubok trag u Humskoj, a sada se prisetio gola koji je u „večitom“ derbiju postigao sa slomljenom rukom.
– Da li zaista misliš da bih propustio derbi? Šta je ruka, bre? Ionako mi ničemu ne služi. A doktor mi je rekao da ne mogu da igram. Sećam se svega kao da je bilo juče. Tošić je uzeo loptu i dodao mi, a ja levom šutnuo. Pa je ništa ne radim levom! Kako li sam to dao… Znači da je zapisano u zvezdama. To ne može da se objasni. Taj osećaj se ne zaboravlja. Postigao sam gol na derbiju, a ja ne postižem mnogo golova. Najveći gol u mojoj karijeri. Broj 1. Najvažniji – rekao je Žuka za Meridian sport.
Ne krije 46-godišnjak koliko mu je bilo lepo u Beogradu.
– Uvek ću to pričati: najlepši period u karijeri. Bio sam presrećan. Pobeđivali smo. Bilo je to vreme dobrih igrača, mladih koji su prodavani. Svi smo išli u istom smeru i zaslužili dobro koje nam se posle desilo. Strašno smo se borili na putu ka ciljevima, a sve smo radili bez ljubomore i sujete. Nismo imali velike zvezde u timu. Za svaku loptu smo se tukli, na svakom treningu. Naši treninzi su bili naše utakmice. Ubijali smo jedni druge. Srbi su nas zbog toga poštovali. To je bio naš identitet. I siguran sam da su nas baš zbog toga navijači mnogo voleli. Osećao sam to.
Priznao je da je pogrešio što je otišao i što se kasnije nije vratio.
– Potpisao sam posle za Korunju, bilo je sjajno. Ali, da mogu da vratim vreme – nikada ne bih otišao iz Partizana. Kriv sam i što se nikada više nisam vratio u Partizan. To je moja najveća greška. Zamišljam kako bi bilo.
Obećao je Žuka da će jednog dana ponovo svratiti na Topčidersko brdo i sa sobom povesti decu, kako bi i ona mogla da osete emocije koje je njihov otac živeo u Beogradu.
– Ja sam jednostavan čovek. Možda ću tiho ušetati među navijače i niko me neće prepoznati. Bio bih srećan. Možda ću se pojaviti sam… Ne, neću sam, sa decom. Želim da oni vide šta znače Partizanovi navijači. Da oni osete ono što sam ja osećao. Doći ću diskretno, niko neće znati.
