Dudić je napisao pismo.
„E moj brate, ne znam šta da napišem u ovim trenucima… Teško mi je, kao da sam izgubio nekoga svog rođenog. Nedostajaće mi naši razgovori, kad se čujemo pa kažeš: „Šta ima, bruda?“, a onda nastavimo o fudbalu, fudbalu i opet fudbalu. Bili smo rivali na terenu, ali samo tih 90 minuta. Posle utakmice, opet bi bilo kao da nikada nismo igrali jedan protiv drugog. Vodio si Zrinjski, ja Velež – bilo je nezamislivo da se slikamo zajedno, sedimo zajedno i da se toliko poštujemo. Mislim da se tako nešto više nikada neće desiti“.
„U vreme korone pozvao sam te u Mostar na iftar – došao si, ispoštovao me, i da je tada neko video dva trenera ljutih rivala kako sede zajedno u istoj sobi, niko nam ne bi verovao. Ali to smo bili MI. Sudbina je htela da baš Slavku pričam o tebi, kad me pitao o trenerima u BiH. I eto, na moju reč – jer mi veruje – odlučio se za tebe. Znao sam da možeš da nastaviš u Kragujevcu tamo gde sam ja stao. Ali eto, dragi Bog je odlučio drugačije.“
„Sinoć, kad smo poslednji put pričali, rekao sam ti: „Biće sve dobro“, i planirao da te zovem posle utakmice da čestitam. A sad, umesto čestitke, pišem ovo…“.
„Težak je ovaj naš trenerski posao. Dok god budem radio, nosiću te u srcu i mislima. Trenerski posao je hleb sa sedam kora, a ljudi tako lako sebi daju za pravo da svake sedmice, posle nekog lošijeg rezultata, vređaju i omalovažavaju, a ne znaju koliko to sve teško podnosimo i koliko toga u sebi skupljamo.“
„Nedostajaće mi naši razgovori i razmena mišljenja, ali pamtiću sve naše priče i sećati se tebe i tvojih saveta. Ti odmori od svega, na boljem mestu, jer ovaj je svet ionako surov“, stoji u pismu Feđe Dudića.
Čista emocija, nema šta…
Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.
