Holandski kolumnista Niko Dajkshorn, kritikovao je Dušana Tadića posle meča Ajaks i NEC-a.
Meč na „Johan Krojf Areni“ je odigran u subotu i završen je rezultatom 1:1, ali je srpski reprezentativac pre i posle meča pretrpeo oštre kritike.
Dajkshorn je bio iznerviran izjavama i ponašanjem iskusnog veziste i na momente nije imao meru u svom tekstu.
– Kada bi se holandsko prvenstvo razvlačilo ka nekom predvidljivom i dosadnoom kraju, on bi me često spasavao – napisao je, on uz kritike, pa i uvrede na Tadićev račun („moj brbljivi klovn, onim njegovim glasićem“) u svom tekstu na portalu „ni.nl“
– Kada je mrtvo more i svi uredno dobijaju ili gube svoje utakmice, uvek dođe onaj trenutak kada Tadić odjednom, tik ispred klupe, krene da postrojava sve igrače na njihova mesta. To što se ovo dešava ovako rano u sezoni je prava retkost. Obično morate da sačekate par meseci kako biste otpakovali ono pravo, staro dobro Tadićevo iznenađenje – primećuje Dajkshorn.
– Ali gle čuda. Nismo se ljudski ni zagrejali u prvenstvu, a Tadić već pravi pometnju. U intervjuu za portal NU.nl, uoči gostovanja Ajaksu, objašnjavao je kako i dalje pere zube u crveno-beloj pidžami sa crveno-belom pastom i kako mu je, kao bivšem ‘kopljaniku', teško u Nijmegenu, gde mu ostatak tima visi kao cementni blok oko njegovih zlatnih fudbalskih nogu.
– Da bi, nakon tog bizarnog intervjua, stvari učinio još gorim, Dušan Tadić je odlučio da tunel ‘Arene Johan Krojf' iskoristi za sopstvenu, samorežiranu predstavu pod nazivom: Povratak čuda od deteta. Smatram – i tu se izražavam najblaže moguće – da je preterao jedno 6.000 puta. Ali… mislim da je moglo biti i gore – naglašava kolumnista.
Kritikovao je Holanđanin Tadića da se „ljubio u usta sa celom postavom Ajaksa, NEC-ovog rivala“
– U subotu uveče imao sam utisak da gledam neku grčku tragediju. Sve se poklopilo. Bludni sin, povređeni ponos, besni navijači i konačno, najtužnija i najosvetoljubivija izmena ikada: Tadić kome se dozvoljava da pre kraja utakmice odšeta u svoj voljeni tunel, ispraćen ovacijama Ajaksove publike – zaključuje Dajkshorn.
