Bivši fudbaler Partizana, između ostalih, najdublji trag ostavio je u Budućnosti iz Podgorice, gde je igrao tokom prethodne tri sezone, a nastupao je i za Mladost Podgoricu, Mogren, Olimpijakos, Levadijakos, Hapoel Ber Ševu, OFK Beograd, Akhisar, Adanu, Radnički Niš i Mornar. Za reprezentaciju Crne Gore odigrao je sedam utakmica.
Njegovo saopštenje prenosimo u celosti.
– Ne znam kako se čovek oprašta od nečega od čega se, zapravo, ne može oprostiti. Mogu da kažem da završavam igračku karijeru, mogu da kažem da kačim kopačke o klin, mogu da kažem da je došlo vrijeme da stanem pored aut-linije i pokušam da Budućnosti pomognem na neki drugi način. Ali kada sklonim sve velike riječi, meni ovo stane u jednu mnogo jednostavniju, a mnogo težu rečenicu – dečak koji je gledao stadion pod Goricom više neće istrčati na taj teren kao igrač.
A taj dečak je uvek bio tu.
Bio je tu kada sam prvi put sanjao ovaj dres, kada sam mislio da je dovoljno samo voleti Budućnost pa da ti se sve nekako otvori. Bio je tu kada sam prvi put obukao plavo-beli dres i shvatio da san, kada ga dotakneš, postane još veći i još teži, jer više nije samo tvoj, već pripada gradu, tribini i ljudima koji te poznaju i koji od svojih uvek očekuju najviše.
Bilo je u toj karijeri i drugih velikih snova, onih koje neću zaboraviti dok sam živ. Dres Crne Gore bio je jedan od njih – poseban ponos i posebna odgovornost, jer igrati za svoju zemlju ne može da se uporedi ni sa čim. Ipak, uvek ću u sebi nositi osećaj da sam reprezentaciji mogao da dam više i da je ostalo još nešto što sam želeo.
Partizan mi je doneo titulu, velike utakmice, veliku svlačionicu i onaj potez sa dve leve kopačke, koji možda najbolje govori kakav sam bio kada bih osetio da neko potcenjuje mene, moj tim ili ljude sa kojima delim teren.
Ali kroz sve te godine, kroz svaki klub, svaki odlazak, svaku pobedu i svaku tešku noć, uz mene su bili moja supruga, moje ćerke, moj otac, majka i sestre. Ljudi koji su znali i ono što se spolja nije videlo, koji su me čuvali kada nisam bio jak koliko sam želeo da izgledam i zbog kojih sve ovo ima mnogo dublji smisao od same igre.
Fudbalu dugujem još nešto što se ne može izmeriti titulama, golovima ni brojem utakmica. Njegova najlepša strana nisu bili samo stadioni i pobede, već ljudi koje mi je doneo. Prijateljstva za ceo život i kumstva koja su nastala iz zajedničkih svlačionica, putovanja, pobeda i poraza. To je bogatstvo koje nosim sa sobom i kada se ugase reflektori i na tome sam fudbalu beskrajno zahvalan.
Kada pogledam onu prvu fotografiju, mene sa osam ili devet godina, kod Milana Rogošića i Vera, na Stadionu malih sportova, sa loptom ispred sebe, vidim početak svega. Vidim dete koje još ne zna šta ga čeka, ali već zna gde pripada.
Zato mi je taj krug toliko veliki. Počeo je tu, na tom poligonu, među decom koja su samo htela da igraju fudbal. A mnogo godina kasnije, na istom tom mestu, na proslavi 100 godina kluba, dobio sam najveće priznanje u karijeri. Ne od komisija, ne iz kancelarije, već od navijača iz mog grada, mojih Varvara. Od ljudi pred kojima ne možeš da odglumiš ljubav prema Budućnosti.
Bilo je u mojoj karijeri svega. Odlazaka, povrataka, rana, inata, trenutaka kada su mi govorili da više nema mesta za mene, kada su me slali dalje, kada su vrata ove kuće za mene bila zatvorena. Neću da glumim da me to nije bolelo. Bolelo je svaki put, jer čovek može da razume fudbal, ugovore, odluke i sve ono što ide uz ovaj posao, ali kada ti neko kaže da nema mesta za tebe u kući u kojoj si odrastao, to ne boli kao fudbalska odluka, već kao porodična rana.
Ali sam se vraćao.
Ne zato što sam mislio da sam veći od kluba, jer od Budućnosti niko nije veći, već zato što nisam znao da prestanem da joj pripadam. Ljudi prođu, uprave prođu, odluke prođu, ali Budućnost ostaje. U meni je uvek ostajao isti osećaj da se na stadion pod Goricom ne vraćam kao gost, već kao neko ko je tu ostavio deo sebe mnogo pre nego što je postao fudbaler.
Možda sam nekada bio tvrdoglav. Možda ponekad previše emotivan. Možda sam znao da reagujem srcem pre nego glavom. Ali sve što sam radio, radio sam kao čovek koji je ovaj klub osećao svojim.
Ravnodušan prema Budućnosti nikada nisam mogao da budem.
Hvala Podgorici. Hvala Varvarima. Hvala svima koji su me nosili, kritikovali, gurali, vraćali, prepoznavali i razumeli da ovo između mene i Budućnosti nikada nije bila prolazna priča. Hvala za svaki aplauz, za svaku pesmu, za svaki pogled preko ograde, za svaku ruku na žici, za svaki trenutak u kojem sam osetio da nisam samo fudbaler koji prolazi, već neko vaš.
Ponosan sam što sam kao dečak ostvario svoje snove.
Možda ti snovi nisu uvek izgledali onako čisto i jednostavno kako ih dete zamišlja, jer fudbal čoveka vodi kroz mnogo više bola, čekanja i prećutanih stvari nego što se vidi spolja. Ali danas, kada pogledam iza sebe, znam da sam dobio ono najređe – priliku da od dečaka sa loptom stignem do dresa Budućnosti, kapitenske trake, tribine koja me prihvatila kao svog i osećaja da sam živeo ono što sam nekada samo sanjao.
Sada ostajem tu.
Neću više trčati kao igrač, neću više čekati loptu, neću više podizati ruku posle gola, ali biću pored terena. Uz Srđu, uz ekipu, uz mlade momke koji tek treba da shvate da Budućnost nije samo dres koji obučeš, već odgovornost koju nosiš i kada ga skineš.
Iz Budućnosti ne odlazim. Samo menjam mesto sa kojeg je čuvam. Kopačke idu sa strane, ali ostaju stadion pod Goricom, plavo-bele boje, ostaje dečak sa one fotografije i ostaje moja Podgorica.
Zbogom se govori kada čovek odlazi negde gde ga više nema.
Ja ostajem ovde, u svojoj kući, sa istim grbom, istim inatom i istom ljubavlju. Dovoljno blizu da čujem huk tribine, dovoljno blizu da osetim miris trave i dovoljno blizu da znam da će, ako me ikada poseku, opet poteći plavo-belo – napisao je Petar Grbić.
