Danas je u Beogradu u hotelu „Crowne Plaza“ održana komemoracija Edinu Avdiću.
Legendarni sportski komentator je preminuo u sredu 3. juna u 47. godini. Desetine kolega sarađivale su sa njim i najbolje su znale ko je i šta je Edin zapravo bio.
Jedan od njih je i Miloš Jovanović sa kojim je Edin radio poznati podkast „Udvajanje“. On je na komemoraciji održao emotivan govor povodom srmti velikog prijatelja.
– Kakav je život nekada. Edin i ja smo intenzivno radili zajedno pet-šest godina. Šta mogu da kažem o njemu kroz tu prizmu. Kao komentatora vi ga znate daleko bolje od mene. Bio je Fredi Merkjuri komentatorskog posla. U hiljadu glasova koji biste čuli u popularnoj muzici, jedan bi se izdvojio. U hiljadu glasova koji biste čuli u košarkaškom prenosu, jedan bi se izdvojio i niste mogli da ga pomešate ni sa jednim drugim. Bio je izuzetno jedinstven. Kada smo počeli da radimo zajedno, kako je on to voleo da kaže, kada se dva čoveka sakriju u malom prostoru sa nekoliko kamera, ne možete prevariti hemiju i ono što se dešava između njih. Kažu da je sa velikim igračima lako igrati. Sa Edinom je bilo najlakše. Šta god sam ja počeo da pričam, on je znao, šta god je on počeo da priča, ja sam znao. Nadovezivali smo se i nadopunjavali, ako se ikada za bilo šta u ovom životu budu pisale nekakve zasluge, neka to bude što sam odškrinuo vrata formata, što je mogao da pokaže boju svoje ličnosti i svog smeha koji možda ljudi nisu naučili u prenosima.
– Kako smo odmicali sa našim radom, ljude je počelo da zanima ne samo kakav je Zvezdin novi igrač, kakvo je novo pojačanje Partizana, šanse za titulu Bostona, Lejkersa, Barselone, Fenerbahčea… Već je ljude zanimalo kakav je, šta misli o Nuteli, Denzelu Vašingtonu, Tomu Kruzu, Bajagi i Instruktorima, Đorđu Balaševiću. I zahvaljujući tim pitanjima, ljudi koji su pratili njegov rad, on je uspeo da pokaže puno toga što će moći da se vidi dok god internet postoji, a nadam se da će to biti dugo. Oprostićete mi što ovo sve govorim kroz prizmu košarke, ljudi koji su ga znali možda malo bolje privatno su rekli svoje. Košarka je nešto što mu je dalo sve, on je dao sve njoj. Zahvaljujući košarci je došao u Beograd, zasnovao porodicu i postao to što jeste. Kada to kažem, ovih poslednjih par dana nakon tog događaja, bio sam na prvoj liniji komentara ljudi koji su upućivali sve vezano za Edina.
– To nije bilo 10, nije bilo 15, nego hiljade i desetine hiljada komentara koji dolaze i dolaze i dan-danas. Jedna stvar je zajednička. A to je da ljudi plaču bez obzira na godine, da li mlađi ili stariji, muškarci ili žene. Osećamo se kao da nam je umro neko iz kuće. Da ti to kaže pet ili 10 ljudi, rekli biste da su to emotivni ljudi, ali kada kažu svi, onda kažu da je takav utisak ostavljao na ljude koji su bili pored njega. Još jednu stvar koju sam pročitao jeste da su ljudi rekli da će ljudima biti teško da prate sport i košarku sada kada Edina nema. Ne volim da se izražavam u tuđe ime, a posebno ne u ime onih koji nažalost više nisu sa nama, ali ovaj put ću uzeti sebi za pravo da kažem da bi vam Edin rekao da ne radite to. On je sve dao košarci i dao je ljubav za taj sport.
– Mnogi ljudi su pratili svoje omiljene klubove, igrače, reprezentacije i mnogi ljudi imaju prve uspomene sa tih kolektiva koji su im dragi uz Edinov glas. Mnoge generacije to nažalost neće moći da osete. Ali, pošto znamo i vidimo da je inspirisao milione širom regiona, i da je košarka jedna stvar koja nam je ovih 35 godina, kada je bila jedina iskra svetlosti, imate zadatak svi vi koji ste čitali, da nastavite rad umesto njega i da neke nove generacije spoznaju radost. Nas dvojica smo često umeli da pričamo u frazama, citatima i doskočicama, hoću da citiram autora kojeg smo često citirali „iako njega više nema, imamo mi još mnogo boljih utakmica, slava mu“.
