Fudbaler Crvene zvezde, Marko Arnautović, govorio je potpuno iskreno u intervjuu za „Servus TV“ i ispričao detalje o upoznavanju sa ženom Sarom – priča koja je i te kako neobična.
Dugo se spekulisalo da su se upoznali u diskoteci u Bremenu, Arnautović je objasnio kako je sve krelnulo:
– Ne, moja žena… moj brat je tada upoznao jednu devojku, a ta devojka je bila iz Bremena. Ja sam je video nekoliko puta i rekao joj: „Hej…“ Tada sam još bio u Interu, to je bila 2009. godina. I onda joj kažem: „Imaš li ti neku drugaricu? Mislim, vas dvoje se, eto, tek upoznajete, zajedno ste, da tako kažem.“ I onda je ona bila kod mene kući i rekla: „Da, imam jednu drugaricu.“ Pokazala mi je Saru, a ja sam pomislio: „Pa da, ali zapravo mi deluje nekako previše fino i ozbiljno.“ Zato nisam bio siguran da li je za mene, ali, reko', ajde” – rekao je Arnautović i nastavio:
– Nije stvar u tipu. Jednostavno, ta fotografija koju mi je pokazala… bila je u nekoj haljini i, čini mi se, držala je neku fasciklu, u crvenoj haljini. Bio sam u fazonu – pa šta ako sad ide na fakultet? A ja, ljudi moji, nemam apsolutno nikakve dodirne tačke sa fakultetom. Budimo iskreni. Ipak, rekao sam: „Da, može, sviđa mi se. Lepa je devojka. Hajde da stupimo u kontakt.“ I tako, stupili smo u kontakt, pričali smo i dopisivali se, a ja sam joj u porukama bio u fazonu: „Znaš, Marko Arnautović, Inter Milano“, mislim, to mi je tada bio apsolutni adut.
Ipak, Sara nije bila impresionirana:
-Napišem joj: ‘Hej Saro, voleo bih da te pozovem u Milano.’ A ona mi mrtva hladna odgovara: „Je l' ti misliš da sam ja jedna od takvih, ili šta ti misliš ko sam ja?“ I ja sam u fazonu: „Šta? Kako to misliš?“ A ona kaže: „Pa, ako takve tražiš, naći ćeš ih na pretek u Milanu. Zato me ostavi na miru. Ako hoćeš da me upoznaš, moraćeš ti da dođeš u Bremen“. I ja onda kažem njoj, mojoj drugarici: „Šta je bre s ovom? Ja je zovem, sve plaćam, častim.“ I onda se, eto, taj kontakt nekako prekinuo, prosto je izbledeo. Više se nismo čuli, i kako je Bog hteo, ja pređem u Verder. I onda…
Ubrzo je prekinut kontakt, ali ih je spojila sudbina kada je Arnautović prešao u Verder:
– Pređem u Verder iz Bremena i pozovem je, a ona u međuvremenu našla dečka. I opet mi se javi ona misao u glavi: „Ej, ja sam Marko Arnautović. Šta on sad tu hoće?“ U glavi mi je uvek bilo tako. Znaš, tada sa 19, 20 godina, bio sam užasan. Bilo je gadno. Sad to svi znamo. Svi vi to znate. Ne moramo tu ništa da se lažemo. Bio sam baš loš. I onda ona kaže: „Ne, imam dečka. Možeš li, molim te, da me ne zoveš više?“. I ja pozovem ponovo. Onda se on javi i kaže nešto u stilu: „Slušaj, ne zovi više moju devojku.“ A moj ego… I ja mu kažem: „E, nemoj tako da razgovaraš sa mnom.” Znaš šta hoću da kažem? Zato što, ne želim sada to da izgovorim, ali verovatno možeš da zamisliš u kom je to smeru išlo. Znaš šta hoću da kažem? Posle toga je bilo potpuno nepotrebno, u fazonu, ne moramo ni da se viđamo i to. Ma, nema veze, j*bi ga. I tako se to završilo, a onda, posle nekih godinu, godinu i po dana, igrali smo neku utakmicu, pobedili smo, i otišli u jedan klub u Bremenu.
Godinu i po dana kasnije je usledio preokret:
– Moj brat Danijel je bio tu. Svi smo otišli tamo. I onda vidim Saru za šankom, i čekam, čekam i čekam, gledam da li će joj prići neki tip. Znaš, možda je bila tu sa dečkom, nisam znao. I odjednom kažem bratu: „Slušaj, Danijele, bi li mogao možda da odeš do nje i pitaš je da li hoće da se popne gore kod nas?“ A on kaže: „Da, da, što da ne?“ I Danijel siđe dole, popriča sa Sarom, a Sara mu kaže: „Ne, ako nešto hoće, neka on siđe dole. Šta ću ja gore kod njega?
– Brat se penje gore i to mi prenosi. A ja mislim u sebi: „Da, važi, okej. Sad opet nešto glumi. Okej, nema problema. Siđem dole, ni sam ne znam šta pričam. Kažem: „Ćao, ćao, Marko ovde.“ Ona kaže: „Da, znamo se, bla, bla, bla.“ Ja pitam: „Kako si?“ A ne znam ni sam, nisam ni znao šta pričam, glasna muzika i sve to. Nisam znao ni šta da joj kažem, razumeš. Kad te neko već u startu onako ohladi, bio sam skroz nervozan i zbunjen. Nisam znao šta da joj kažem, šta da je pitam. Da, ali baš smo lepo popričali tih par minuta, i onda joj kažem: „Da li bi mi dala svoj broj telefona?“ A ona kaže: „Ne. Ako hoćeš, pošalji mi poruku.“ E sad, ne sećam se da li je to bio Instagram ili Fejsbuk, nemam pojma. „Pošalji mi tamo poruku, pa ćemo pričati.” Ja u fazonu: „Okej.“ Popnem se gore kod Danijela i kažem: „Opet ovi njeni filmovi. Ne da mi broj, te ovo, te ono. Nemam pojma šta sad glumi, ali ga pretera. Al' nema veze.“ I u nekom trenutku sam joj poslao poruku, počeli smo da se čujemo, i onda smo se videli, ali smo se viđali samo u društvu. Nije htela da se nađemo nasamo. Htela je da u to bude uključeno društvo jer onda ljudi ne bi pričali: „Vidi, viđa se s Markom nasamo“, i tako dalje, bla, bla, bla. I od tada smo se sve češće viđali, saznao sam više o njoj, a onda sam dobio i taj broj telefona. I onda su stvari krenule u pravom smeru.
Arnautović priznaje da ga je upravo njena nedostupnost dodatno privukla:
– Da, apsolutno, definitivno. Verujem da je upravo to bio razlog. Onaj, da kažemo, presudni trenutak je bio kada sam je pozvao na roštilj kod mene kući. Tada smo se već neko vreme čuli i bili u kontaktu. Pošto smo već neko vreme bili u kontaktu, i sve je išlo super, ja joj kažem: „Hoćeš da svratiš kod mene? Pravim roštilj.“ Ona kaže: „Da, nema problema.“ Ja joj kažem: „Biće mi tu i porodica.“ „Da, da, nema problema.“ I tako smo sedeli, pravili roštilj, završili s jelom, i odjednom sedimo svi mi tu i ja skontam da nema Sare. Uđem u kuću, gledam okolo, i vidim Saru kako priča sa mojom majkom i usput joj pomaže, pere sudove, sklanja stvari. A ja u fazonu: „Čekaj malo, je l' ja to dobro vidim?“ Mislim, to je tačno ono što bi svako poželeo, znaš šta hoću da kažem? Ali ne želim da ispadne… nisam ja tip koji će reći nešto poput: „Ti ostani u kuhinji, čisti moju kuću i ni reč da nisi rekla.“ Moja žena je potpuno… Može da ode i na odmor sa drugaricom, potpuno sam opušten što se toga tiče.
Prelomni trenutak dogodio se na jednom porodičnom roštilju:
– Da, to me je u tom trenutku baš impresioniralo, znaš. Ipak je to i dalje taj mladi um, ali znaš, taj naš srpski mentalitet i sve to. I onda ona izađe napolje da uzme nešto, a majka mi kaže: „Ženi ovo.” A ja u fazonu: „Koga da zgrabim? O čemu pričaš?“ A majka mi kaže: „Ona je tačno ono što ti treba.“ I onda ja izađem, a ona se vrati unutra, a ja mislim u sebi: „Da, to je to. Sad moram da dam sve od sebe”. I od tog trenutka prošlo je 15 godina.
